Intervju sa Jovanom Perišićem

Porodica je ono nešto što se rečima teško može opisati...

Kao svako dete maštao je da bude poznati pevač ili fudbaler, i to mu se i ostvarilo uprkos njegovoj skromnosti i prizemljenosti. Jovan Perišić iza sebe ima sedam albuma, a njegovi hitovi se slušaju širom sveta. Rođen  je 3. oktobra 1972. godine, u malenom gradiću Ključu, u Bosni i Hercegovini. Danas živi u srcu Vojvodine, Novom Sadu, a svoje korene i rodno selo Gornje Vrbljane nosi svuda sa sobom, u srcu i duši. Svoju karijeru započeo je 1992. godine u  Novom Sadu, pevajući na svadbi svog brata, i od tog dana pa do danas njegova karijera ide uzlaznom putanjom, bez skandala, bez loših priča. Sa verom u Boga gradi svoju karijeru, i u tome mu pomaže njegova porodica, koja mu je u svemu na prvom mestu.
U intervjuu za internet novine ,,Kuća dobrih vesti" Jovan Perišić je dao zanimljive odgovore o svojoj karijeri,životu i porodici…

Rođeni ste u selu Gornji Vrbljani, kako pamtite svoje detinjstvo?

Rođen sam u Ključu, to je jedan mali grad, tamo između Mrkonjić Grada i Sanskog Mosta a rodno selo Gornji Vrbljani je poreklo odakle su moji. Završio sam osnovnu i srednju školu, posle toga sam otišao u vojsku, ostao u Beogradu, a iz Beograda sam otišao u Novi Sad. Tamo sam počeo da se bavim muzikom onako kao kafanski pevač sa bendom. Negde 1997. snimio sam prvi album, “Zbogom lažne ljubavi” i tako je krenula moja solo karijera.

Kako ste otkrili svoj talenat za muziku i pevanje?

Ja imam običaj da se našalim, kako mi iz Bosne svi znamo dobro da pevamo. Kada sam išao u školu, na nekim priredbama večito su mene zvali – Ajde ti zapjevaj! Ja nisam razmišljao tada u tom vremenu da ću se baviti muzikom. Kao svaki klinac sam maštao da budem ili poznat pevač ili fudbaler. Međutim, kada smo kasnije u Novom Sadu izlazili i  slušali muziku u kafanama, diskotekama, kaže moj brat – Ala ti dobro pevaš čoveče! Ajde da pevaš u kafani nekoj. Ja mu kažem – Nemoj molim te, kada se budeš ženio onda ću pevati. Nije prošlo puno, pošto se u ono vreme ekspres ženilo, brzisnki, čovek se ženi i u po noći dođe i kaže – Znaš  li šta si obećao? E onda nije bilo druge, krenuo sam da pevam. 

Kako je sve počelo…

Pevačica iz benda sa bratove svadbe me pitala - Kolega gde radite? A ja klinac, devetnaest godina, momčić. Objasnim joj da ne pevam, da sam samo zbog brata uzeo mikrofon u ruke. Prošla su dva tri dana, tada nije bilo još mobilnih telefona, na fiksni telefon tu gde sam stanovao zove čovek, predstavlja se kao gitarista i kaže – Čuli smo da je došao tu neki mali iz Bosne koji dobro peva. Pozove me na probu, dopadne mu se moje pevanje, i tako je to krenulo.

Koju ćete pohvalu i od koga pamtiti ceo život?

Nekako me biju kritike tog dobrog čoveka, da nisam skandalozan i da ne pravim karijeru tog tipa, pa su mi skoro Halid Bešlić i Miroslav Ilić, koje ja izuzetno cenim rekli – Mali gde god dođemo sve o tebi lepo čujemo. Svaka ti čast. To su reči koje meni mnogo znače, jer sam se borio kroz tu karijeru, da napravim pravi posao ali da ne  uradim ništa loše, napravim neki problem i slično. Nego pesmom, muzikom i mojim radom da postignem ovo što jesam i hvala Bogu to sam i uspeo.

Odakle tolika ljubav prema Novom Sadu?

Kao klinac sam dolazio u Novi Sad, jer imamo tamo rodbine. Zato je meni Novi Sad oduvek bio nekako u srcu. Kada sam i ostao u Beogradu mene je sve vuklo tamo. Sudbina me je navela Novom Sadu i eto tu sam.

Baja Mali Knindža je prepoznao vaš talenat i zahvaljući njemu snimili ste prvi album “Zbogom lažne ljubavi” 1997. godine. Šta je to za vas značilo tada?

On je mene sreo u kafani jednoj, mislim da je to bilo u Temerinu, tada je bio velika zvezda. Ja sam bio kafanski pevač, a on je došao posle nastupa sa društvom na muziku. Ja pevam a svi viču – Eno ga Baja! I kako koju pesmu odpevam on meni pokazuje da je dobro. Onda me je upoznao sa ljudime iz produkcije “Lazarević” i rekao – Ja odgovaram za ovog malog. Dobar je momak, dobar je pevač. I kada sam zapevao, kada su me čuli rekli su odmah da prihvataju i da hoće da rade samnom. Tada sam i snimio svoj prvi album, i to je za mene bio početak profesionalne karijere.

Dobitnik ste raznih nagrada i priznanja za vaš kvalitetan rad u oblasti muzike. Koje od tih priznanja su vam najdragocenija i zašto?

Pevaču kao meni, pogotovo u počecima, svaka nagrada je draga. I svaki aplauz. Bio to Zlatni melos, Oskar popularnosti, nagrade iz Hrvatske, Bosne, Srbije, svaka od njih mi je draga, a u svojoj kući imam u ćošku neke police gde stoje te nagrade, i stvarno kada ih pogledam drago mi je, napravio sam nešto. I svaki čovek koji te potapše po ramenu i kaže – Bravo Jovane care, svaka ti čast,  i to mnogo znači.

Pesma “Moje najmilije” definitivno je obasjala vašu karijeru. Da li je tada bila posvećena nekome i koliko Vam je upravo ta pesma posebna?

Ta pesma je meni dobra prekretnica u karijeri. Pre toga sam imao tri albuma, a dobro se slušaju i sad – Samo jednom srce voli, Odoše stari vozovi, Čovek kafanski i mnoge druge pesme. Međutim, pesma Moje najmilije, je napravila eksploziju. Nije posvećena nikome posebno. Odpevao sam je za sve ljude, za sve stare ljubavi, za sve nove ljubavi. Čak mi je jednom jedan čiča rekao – Jovane, lijepo se sjetiti ljubavi stare. Tako da ona mi je napravila zaista prekretnicu, i od tada pa do sada nigde nismo zastali ili pali samo idemo napred.

Koji nastup ćete pamtiti najviše i zbog čega?

Kad si mlad i kad tek počinješ pamtiš te neke veće nastupe. Kad publika reaugeje na tebe, aplaudira. Posle radiš neke humanitarne nastupe da bi nekome pomogao, kada se ti ljudi zahvale na kraju, i kažu da im je to mnogo značilo, naježiš se od toga, bude ti drago. Nastupi po klubovima su postali standardni, to mi je posao. Međutim ja sam već nekako ušao u tu muziku i ona u mene, tako da ne mogu puno da delim, dobar mi je ovaj ili onaj nastup. Obično gledam da pamtim one lepe stvari, i uglavnom su to te reakcije publike, ljudi koji te vole, fotografisanje, grljenje, ljubljenje sa njima, to su u stvari prijatne stvari.

Pesma “Sunce se rađa” obeležila je 2009. godinu. Koliko imate učešća u stvaranju muzike i teksta?

Što se tiče moje ekipe i saradnika,  najviše utičem na tekstove, ali ih ja ne pišem. Postoje neke reči u tekstu koje meni jednostavno ne leže, mom senzibilu, pa uvek kažem – Ja to ne mogu da odpevam. Imam običaj da kažem tekstopiscima i kompozitorima – Nemojte mi pisati malo bezobrazne pesme, meni to ne leži. Meni dajte ljubavne lepe, kafanske lepe pesme, a ove druge dajte nekima koji vole! Bane Opačić jedan od tekstopisaca je veliki umetnik, veliki drug. Sada za novi album odradio mi je super pesme. Na svakoj ploči mi pogodi pesmu. Prvo je bila Rekom bola, pa posle toga Lane, Igraj i mnoge druge.

Poslednjih godina karijera je krenula uzlaznom putanjom, Koliko Vam je bilo teško da ostanete i pored tolike popularnosti onaj isti Jovan Perišić koji je pevao u početku po kafanama, svadbama i restoranima?

Ima ona jedna pesma – Nikada se promeniti neću… Valjda sam odrastao i tako vaspitan u porodici. Uvek sam se trudio da ne pravim nikakve greške, da ostanem normalan, stabilan bez obzira na popularnost. Mada su mi mnogi govrili – Čuvaj se, popularnost je opasna bolest. Zna da te ponese, da te ljulja. Ali verovatno sam se ja ranije, kao momak, iživeo sa društvom, izlazio, cugao, šalili se, cure, momci i sve redom, pa kada sam napravi ozbiljan posao bio sam i u ozbiljnim godinama, ali ima nekih ljudi koji polude i u pedesetoj, bitno je da  sam ja ostao isti. Čini mi se da ne znam koliki hit da imam i da pevam na ne znam koliko koncerata, kada završim i siđim sa bine, koju moram profesionalno da odradim, ja se ponašam normalno kao i svi drugi.

Za vas kažu da ste pravi porodičan, skroman čovek. Šta za vas znači porodica?

Broj jedan u mom životu je moja porodica. Moja deca , žena i ja sa njima, i ljudi koji su oko mene. Karijera, posao u redu, ali na prvom mestu je ipak porodica. I bez obzira koliko bio umoran, kada dođem sa puta i kada mi najmlađi sin, on je onako maza jedna, kaže – E ajde da igramo fudbal, ja onako umoran igram sa njim ali mi nije teško. I kada sam umoran slobodno može da legne na mene, ja mu kažem – Lezi tu kod mene na grudi, kod svog tate! Oni su ono nešto što se teško rečima može i opisati.

Koja pesma bi mogla najbolje da opiše vaš dosadašnji rad?

Ja volim kafanske pesme, ali kada sam bio mlađi više sam bio kafanski čovek. Eto, spojio bi kafansku i ljubavnu pesmu, i to Ja sam čovek kafanski i Samo jednom srce voli.