Intervju sa Banetom Krstićem - Garavi Sokak

DOKLE GOD SMO DECA – JOŠ UVEK SMO LJUDI

Bačvanska porodice Krstić početkom 18. veka naselila  se u današnjem Novom Sadu. Istorija počinje onog trenutka kada su tri brata stvorila čitavo pleme od 42 kuće Krstića u nizu, u naselju Klisu nadomak Temerina. Porodica za koju se sa pravom kaže da je starija od Novog Sada, izrodila je ugledne ljude. Fudbalera, vladiku i Branislava Baneta Krstića – pevača i osnivača Garavog Sokaka.  Zemljoradnja je svima bila osnovno zanimanje a zemlja ih je naučila samodisciplini i  poštovanju prirode. Bane Krstić je uprkos ljubavi prema muzici, upisao i studirao Poljoprivredni fakultet, urbanom Novom Sadu se približio kada je počeo da trenira gimnastiku i trčanje u  DTV “Partizan” Osnovao je svoj prvi bend “Pa šta” davne 1980. godine svirajući samo “The Beatles”, a devet godina kasnije, posle susreta sa ,,Garavim Sokakom,,  Mike Antića i optikom sveta glavnog junaka Mileta Dileje, objavio prvi album, te je bendu dao novo ime - “Garavi sokak” To je bio znak da njegov život kreće u sasvim novom pravcu. Uradio je upravo ono što niko do tada nije, obukao se u seljaka, stavio gitaru preko ramena i krenuo svojim putem. Slameni šešir nosio je malo nakrivo, bećerski, kao njegovi preci, kao što ga nosi i danas, posle dvadeset i četiri godine postojanja benda, dvanaest albuma, bezbroj hitova i preko hiljadu koncerata širom Srbije, regiona i sveta.

Porodica Krstić starija je od Novog Sada, po čemu pamtite detinjstvo u okrilju Vaše porodice?
Moje detinjstvo je, kao i većina drugih, bilo ispunjeno igrom i srećom.  Igračke koje smo koristili, smo najčešće sami pravili. Praćke, lukove i strele, pecaljke, sličuge...Sastavni deo igre činile su i životinje, psi, konji i ptice.

Kakva su danas sećanja na vremena kada ste ustajali ranom zorom da bi radili na njivi?
Ne mogu reći da smo to radili sa oduševljenjem, ali takvo je bilo vreme. Moralo se. A kad se mora nije teško. Cela familija je učestvovala u radovima na njivi. Uveče je po pravilu sledila dobra nagrada u vidu odlaska na kupanje ili u bioskop.

Kakvo je bilo vreme kada ste skidali Bitlse i imali dugu kosu i kako ga pamtite?
Bitlsi su za mene bili i ostali najveći estetski događaj. Zbog te muzike sam osnovao bend “ Pa šta” i svirao ih 7 godina, sve dok nisam napisao svoje prve pesme i promenio ime grupe u Garavi Sokak.

U porodici imate duhovno lice, Vladiku budimskog Danila, Vašeg rođenog strica, po čemu ćete pamtiti vaše razgovore sa njim?
Stric Danilo je bio vrhunski svetski intelektualac, a pri tom duhovnik odan uzvišenim idealima. Bio je u isto vreme, duhovit, temperamentan i blag. Takav soj ljudi se više ne može sresti u ovoj epohi. Naši su razgovori bili neposredni i za mene jako korisni. Njegovi saveti su mi bili i ostali dragoceni.

Kako videte Vaš odnos sa Zvonkom Bogdanom?
Zvonko Bogdan je kralj tamburaškog sveta, koji je osuđen na kafanski dim i zaborav...On je poslednji ,,Mohikanac,, epohe u kojoj je nastao i živi most prošlosti i budućnosti. Posvećeni zaljubljenik u ravnicu izrastao sam u sebe. Cenimo se i povremeno sarađujemo. Često ga pitam za neki savet i on mi ga uvek nesebično da.

Prepoznatljivi ste po vašem šeširu, koliko imate šešira do sada? Zašto je baš slameni šešir Vaš zaštitni znak?
Imam par šešira, ne sakupljam ih. Najčešće ih poklonjam posle nastupa nekom iz publike.
Šešir volim jer je to jedan starinski prirodni rekvizit za razne prilike u našim krajevima. Koristi se i za rad i za svečane prilike i za zabavu.

Zašto Vas tamburaška muzika toliko fascinira?
Jer je autentični izraz našeg mentaliteta, po čemu smo poznati i priznati širom sveta. Jer liči na nas i mi na nju više od bilo koje druge muzike.

Tamburaši “S’ kraja sveta” prate Vas na vašim koncertima, i stalni su sugosti na tradicionalnom koncertu u Beogradu. Zbog čega i šta Vas veže za njih i za kafanu “Kraj sveta”?
Ta čarda se posle 50 godina rada na žalost ovih dana gasi. Biće srušena i pretvorena ko zna u šta. To je inače mesto gde vreme stoji, na kome možete na miru, u tišini i bez struje, predahnuti od urbanog haosa.

Spot za pesmu “Ja plačem samo kada ljuštim luk”  snimili ste u Belegišu, na obali Dunava. Kakvi su bili uslovi i po čemu ćete pamtiti taj deo Srema?
Meni je svaka lokacija na Dunavu sjajna, a tu plažu, na kojoj smo snimali, sam čim sam je video, nazvao ,,Maldivi na Dunavu,,.

Jednom ste izjavili da je pesma koja bi Vaš dosadašnji rad pa i život mogla najbolje da opiše  “Ko te ima taj te nema”. Zbog čega?

Zato što tu pesmu znaju i rado slušaju milioni ljudi širom sveta, koji razumeju naš jezik, bez obzira na obrazovanje, socijalni status i bilo koju vrstu pripadnosti.

Na Vašim nastupima redovno  pevate “Ćihu ćihu ćihuhuhu”, zbog čega ste odabrali baš tu pesmu da svoje goste na nastupima vratite u detinjstvo?
Zato što je jedna od najvažnijih stvari sačuveti dete u sebi, jer dokle god smo deca, još uvek smo ljudi...

Kako je nastala pesma “Ruzmarin”?
Ta pesma je nastala nakon priče moje majke o njenoj prvoj ljubavi...

Vaša nova pesma “Kad su stvari same”, ima jednu pouku a to je da nikada ne budemo sami i da nas uvek neko voli ili da mi nekoga volimo. Jedan deo pesme kaže: “Kad su ljudi sami prestanu da znače”, koliko je to istina? Koliko i zašto je ljubav neophodna?
Ljubav je stvarno veoma važna, jer kad ne volite to ste što ste, kad volite bolji ste nego što jeste...

Imate li neku poruku za mlade?
Za sreću  je potrebna hrabrost!