У ДРУГОЈ години
царовања цара Максимијана, када се већ
припремаше гоњење на хришћане, света
вера Христова цветаше као многоцветно
пролеће, и пастири и учитељи Цркве као
духовне ластавице и славуји отворено
објављиваху догмате православне вере.
Мећу њима беше тада и свети Кирил, славни
епископ Никомидијски, украшен праведним
животом и даром речитости. Благодарећи
његовој проповеди, хришћанска вера
стаде допирати и до царских палата
Максимијанових. Многи од најбољих слугу
царевих почеше се одвраћати од идола и
приступати Христу. Када за то сазнаде
Максимијан, он намисли одмах кренути у
гоњење Цркве Христове, али му у то време
беше на прагу рат са варварима. Зато он
реши да најпре удари на спољње непријатеље
и победи их, па да затим објави унутрашњи
рат, не непријатељима већ својим
поданицима - хришћанима, који беху
корисни по царство, јер својим молитвама
и правоверјем утврђиваху отачаство. А
када он крену из Никомидије и отиде у
рат противу Етиопљана, светлост свете
вере сијаше још јаче, просвећујући
неверне; и увећаваше се војска Христова
у то време и спремаше се за предстојећи
подвиг.
